* Pre mesec dana započela sam pisanje ovog bloga. Volela bih da je razlog zašto mi je toliko trebalo taj da sam jednostavno bila lenja. Ali nije, imala sam jako težak period i smrtni slučaj u porodici.

Nova godina je počela jako i pokrenula lavinu osećanja. U jurnjavi da obavimo sve što smo planirali ponekada zaboravljamo šta je stvarno važno i ne treba da čeka. Ipak, nikada ne očekujemo da će se neko razboleti i da možda nećemo više imati priliku da ih vidimo. Životne okolnosti jednostavno ne možemo da kontrolišemo ili planiramo, iako često verujemo da možemo.

Dešava mi se da se zaletim i onda ponavljam sebi kako nemam vremena. Ali vreme je relativno, a samim tim je relativno i šta sve možemo postići u jednom danu. U tom tempu koji sama sebi namećem, nisam najbolje odredila prioritete. Dogodila se neplanirana situacija koja me je potpuno izbacila iz koloseka i navela na razmišljanje.

Kada se suočimo sa situacijama u kojima je u pitanju život i smrt – posebno kada su u pitanju osobe koje su nam najbliže – to nas trgne. Teško je zamisliti dan kada nama drage osobe više neće biti tu. Strepnja da će se to potencijalno desiti otvorila je prostor za razmišljanje o tome šta mi je zapravo bitno u životu?

Kako da pronađemo i osetimo podršku?

Kada mi se život pretvorio u haos, otvorila su se pitanja o podršci. Ko mi pruža podršku? Kome se obraćam kada mi je teško? Ko je uvek tu za mene? Koliko lako tražim pomoć kada mi je potrebna? Kome sam ja podrška?

Sa ovom temom u glavi odlučila sam da organizujem Ženski krug kako bih dobila odgovore u ovom sigurnom okruženju. Ono do čega sam došla, što je prilično simbolično, je to da je za mene podrška osećaj topline. Zagrljaj drage osobe pored koje se osećam sigurno. Ponekad me opterećuje – što je definitivno neka podsvesna blokada – ali sam naučila da uzmem koliko mi je potrebno… ako uopšte tražim pomoć.

Primetila sam da se u teškim trenucima povlačim u sebe. Sve pod izgovorom da mi je to potrebno, ali zapravo želim da me ljudi pitaju kako sam i da li mi nešto treba. Tokom edukacije za telesnu psihoterapiju, primetila sam da je to zajednička tema za sve nas koji smo kao deca morali da budemo jaki. Svi mi koji smo morali da razumemo nešto što je izvan našeg shvatanja u datom trenutku. Svi mi koji imamo uverenje da sve moramo sami. Lakše nam je da sklonimo fokus sa sebe i naše slabosti, i pitamo drugu osobu šta njoj treba. Ako se prepoznajete u ovome, niste sami.

Ono što nam ostaje je da učimo kako može drugačije. Ako zbog životnih okolnosti nismo naučili da tražimo pomoć i podršku, vežbamo da to menjamo. Korak po korak.

Tokom Ženskog kruga osetila sam da mi se puni srce jer taj prostor koji stvaramo predstavlja vid podrške ženama koje dolaze. Videla sam koliko meni znači da budem podrška drugima. Zahvalna sam na svoj podršci koju sam dobila od bliskih ljudi u najtežem trenutku. Čak i moj pas ima suptilan način da mi pokaže da nisam sama kada sam tužna – legne pored mene leđa o leđa iako zna da ne sme da se penje na krevet. Toliko malo nam je potrebno da osetimo olakšanje.

Ukoliko ti je potrebna moja podrška, ne ustručavaj se da mi pišeš. Možeš pronaći moj mail na kontakt stranici ili me nađi na društvenim mrežama. Uskoro planiram da organizujem radionice i šetnje u prirodi. Zaprati me ako ti to zvuči primamljivo.